F40 FOBIČNI ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Fobični poremećaj

To je neurotski poremećaj karakteriziran prisustvom neracionalnog ili pretjeranog straha od objekata ili situacija koji nisu stvarno opasni i nisu opravdani izvor anksioznosti, npr. strah od vožnje liftom, strah od pasa, strah od izlaska na ulicu i sl.
Obično je sama pomisao na objekt fobije dovoljna da izazove anksioznost, a kako bolesnik u zbilji postaje bliži fobičnom stimulusu, anksioznost dosiže razinu paničnog napadaja. Bolesnik osjeća strah bez obzira na to što je svjestan njegove iracionalnosti. On stoga izbjegava situaciju koje se boji, što često vodi k onesposobljenosti u svakodnevnim aktivnostima i smanjenoj mogućnosti normalnog funkcioniranja (mora pješke na visoke katove, ne može sam/a na posao ulicom i sl.).

više ne znam šta da radim!!! teško mi je uopšte pisati o ovome, ovo mi je prvi put da sam na nekom forumu, pa baš i ne znam kako sve ovo funkcioniše. Već dosta godina se borim sa kako su doktori nazvali anksioznom depresijom i taman kada uspem prevladati jedan strah, dođe novi, kao da se stalno izmenjuju, stvaraju se novi strahovi. Sada mi je užasno i molim nekog da mi pomogne...

Mišice,

Dobro nam došla! Ne plaši se i ne budi sama, vidiš da nas ima podosta i piši nam još malo o svojim strahovima: kada se javljaju, radi čega...

Hvala na odgovoru i na dobrodošlici!
Ne znam ni sam odakle bih počela. Nekada je taj strah, kada se pojavio pre 10 godina bio mnogo jači, nisam uopšte mogla funkcionisati u životu, nekako sam se izvukla iz tog pakla, ali deo toga je ostao i javlja se...prosto me je sramota i da pišem... sada se javlja, u zadnjih par godina kada mi neko negde odlazi, na duže, na kraće vreme, uopšte nije bitno koliko će taj neko, ko je meni blizak negde ostati, ja osećam uznemirenost i strah da to neću moći podneti i da ću pući. Najjče se ispoljava kada mi roditelji negde odlaze i baš sada planiraju put za Novu godinu i ja jednostavno pucam, ne znam šta da radim. Majka kaže da je nije briga, a ni otac nije drugog mišljenja. Za njih ja to sve izmišljam i namerno im to sve radim i ja se osećam užasno. Osećam kako je meni ovo veliki teret, a i da sam ja njima veliki teret. I eto...stvarno glupo zvuči, ali meni je loše i plačem i ne znam gde da se okrenem. Išla sam i kod psihologa i donekle mi to pomaže, ali mi je skupo i onda ne idem baš onoliko često koliko bih trebala. Ima li lek za ovo? Predugo se mučim s tim i taman kada pomislim da sam pobedila, strah se preoblikuje u nešto drugo .. Šta da radim, ko mi može pomoći, kome da se obratim? Osećam se kao ptica u zlatnom kavezu, kojoj su vrata otvorena, a ona ipak ne ide van...
Mada kada su "svi na svom mestu" ja se osećam super i mislim da sve mogu, a onda se desi neka kao sada ova situacija i ja shvatim da nije sve gotovo i sve to skupa me jako muči.

Je li to strah od samoće, od usamljenosti, od gubitka dragih osoba?

mišica je napisao/la:

... Najjče se ispoljava kada mi
roditelji negde odlaze i baš sada planiraju put za Novu godinu i ja
jednostavno pucam, ne znam šta da radim. Majka kaže da je nije briga, a
ni otac nije drugog mišljenja. Za njih ja to sve izmišljam i namerno im
to sve radim i ja se osećam užasno...

Žao mi je što nemaš razumijevanje s njihove strane, no nisam niti ja bila u puno drugačijoj situaciji pa znam kako se osjećaš. Neki bi to protumačili kao nespremnost, nesamostalnost, nezrelost i sl. ali rijetki bi se potrudili i da ti objasne ili pomognu (takva su barem moja iskustva). Jedino dobro pitanje koje su mi postavili: "A što bi se dogodilo da odu? Jesu li već odlazili? I što se tada dogodilo? Jeste li 'preživjeli'? Imate li razloga za ponovljeni strah?"
Ma, zapravo, ima milijun pitanja, svatko je od nas drugačiji i poseban.

Evo mene opet, nakon kraće pauze. Bila sam bolesna.
Postavila si mi pitanje koje često i ja sama sebi postavljam, čega se to toliko plašim i mislim da od svega toga po malo, ali možda najviše gubitka dragih osoba... Malo sam bolje nego kada sam se prvi put javila, ali opet svesna sam da imam problem i da moram i da ga želim rešiti, ali dokle god mi je tu negde u glavi, teret mi je i želim da ne stane. Ali eto ne znam kako...Nadam se da me razumeš?
Možeš li mi reći, molim te kako si se ti rešila svog problema, šta ti je pomoglo i da li je on u potpunosti nestao?
Kao što sam i rekla, nisam stalno u tom stanju i kada nisam dobro sam i misli da sve mogu, ali nekako to stalno tu visi i dosta mi je toga. Deset godina nije malo, hvala Bogu što sam izašla iz najveće noćne more(kada stalno nisam bila dobro), ali je ostavilo traga...i to "malo"(nekada se čini i jako veliko) što je ostalo, me ometa u da živim život...

Bok svima!!
Ovo mi je prvi put da negdje imam hrabrosti i volje iznijeti svoje tegobe (osim kod psihijatra naravno),i puno mi je lakse kada sam procitala tudje probleme i shvatila da nisam sama u svemu tome. Zivim u maloj sredini gdje je takva tema tabu i odmah nisi normalan ako posjecujes psihijatra ili pijes antidepresive. Sve je pocelo prije nekih 15 godina kada sam noc uoci mature pocela osjecati neopravdani strah od smrti,ubrzano lupanje srca,gubitak zraka,osjecaj da ce mi se "nesto" dogoditi...itd.Nakon tog dana te tegobe vise nisu nestajale,cak su postale ceste,vise puta dnevno. Nisam dugo vremena znala sto mi se dogadja sve dok mi doktorica nije rekla da bi trebala otici psihijatru.On mi je propisao Xanax i Zoloft koji sam pila dvije godine.Jedva sam se skinula sa Zolofta jer sam imala dosta problema sa vrtoglavicom,poremecajem vida,gubila sam sliku na momente,a Helex pijem dan danas,jer iako su mi se napadi tjeskobe smanjili tijekom koristenja Zolofta oni nisu u potpunosti nestali. Javljaju mi se uvijek navecer kada bi se sve smirilo,kada trebam na spavanje.Jednostavno ne mogu da ne popijem helex.U pocetku je to bilo tri puta dnevno po jedna tableta od 1mg a sada sam teskom mukom to smanjila na jednu dnevno prije spavanja i to o 0.5mg.Vise ne znam da li to sada Helex trazi Helex ili meni stvarno jos uvijek oni trebaju jer nemir i strah su uvijek prisutni. Povlacim se sve vise u sebe,sve mi pocinje smetati od drustvenih dogadjanja (rodjendani,svatovi,izlasci)..najbolje mi je kada sam sama ili sa svojom obitelji.Sve drugo mi stvara nemir.Imala sam jako stresno i tesko djetinjstvo a ni danas zivot nije puno bolji. Bojim se U momentima da cu potpuno prolupati i da se necu imati snage boriti sa tim groznim nevidljivim neprijateljem zvanim depresija. Nikada nisam bila agresivna ali se bojim da bi se i to moglo promjeniti.U tome svemu sam oboljela i na stitnjacu koja mi dodatno komplicira stvari. Bojim se ponovo vracati na antidepresive jer se bojim muka oko skidanja s njih,jer dovoljna mi je ovisnost o helexu. Zelim se s njega skinuti,zelim se bar jedan dan probuditi sretna i bezbrizna ali to je po svemu sudeci nemoguce.Ako je netko uspio rijesiti slican problem i poboljsao svoj zivot neka mi se javi jer ja sam ocajna...hvala

Depresija nije moj glavni problem i nije jaka. Osjećam se dobro samo u obiteljsklom krugu. Nisi napisala da li radiš, pa kad si se već uspjela skinuti s lijekova, pokušaj raditi i naći nešto što te veseli. ja isto radim koliko mogu i nadam se da će tako i potrajati.

Panic Valy je napisao/la:

Povlacim se sve vise u sebe,sve mi pocinje smetati od drustvenih dogadjanja (rodjendani,svatovi,izlasci)..najbolje mi je kada sam sama ili sa svojom obitelji.Sve drugo mi stvara nemir.

Eeee, sjećam se ovoga. Bilo pa prošlo, da ne drobim previše - ima nade, kod mene toga uglavnom više nema (osim ako nije u pitanju neki gadni PMS, ali i to traje par dana pa prođe).

Panic Valy je napisao/la:

Bojim se ponovo vracati na antidepresive jer se bojim muka oko skidanja s njih,jer dovoljna mi je ovisnost o helexu.

Antidepresivi ne izazivaju ovisnost ali Helex da. (I ja sam ovisna o njemu i isto tako bih ga se silno željela riješiti ali očito još nije vrijeme.)

Draga Renci i Gogatom,hvala Vam sto se javile i pruzile mi podrsku.Zaboravila sam napisati da trenutno ne radim,ali uvijek sam u potrazi za nekim poslom jer nisam tip koji voli sjediti doma i ne raditi nista. Trenutno cuvam jednu invalidnu djevojcicu i to me nekako ispunjava. Sto se tice antidepresiva,ja sam stvarno imala dosta problema prilikom prestajanja.Ne znam zasto sam imala sve te popratne pojave ako ne stvaraju bas nikakvu ovisnost. Psihijatar mi je rekao da je to uobicajeno(vrtoglavice itd....) prilikom prestajanja. A ocito onda ni meni nije vrijeme da prestanem sa Helexima,jer osjecam da bez njih ne mogu..sto je najstrasnije imam osjecaj da ce tako biti cijeli zivot.Ne mogu zamisliti da cu jednog dana negdje izaci,otputovati,a da njih nemam u torbici...ponekad me sama pomisao da ih imam kod sebe smiri i da sigurnost da ce sve biti u redu i da ako me napadne taj odvratni osjecaj straha i tjeskobe da ce sve biti ok jer imam helex kraj sebe.Voljela bi da sam jaci karakter i da sam mozda manja kukavica,da se napokon suocim sa svojim problemom ovisnosti o helexu i pobijedim ga.Da napokon ja budem sebi gazda a ne tableta.

Mislim da ti to nije pitanje hrabrosti nego je to jednostavno bolest koja treba lijek.

Panic Valy je napisao/la:

...Ne mogu zamisliti da cu jednog dana negdje izaci,otputovati,a da njih nemam u torbici......Voljela bi da sam jaci karakter i da sam mozda manja kukavica,da se napokon suocim sa svojim problemom ovisnosti o helexu i pobijedim ga.Da napokon ja budem sebi gazda a ne tableta.

Ovo prvo, ni ja se sve donedavno nisam usudila niti do kioska po cigarete a da ne ponesem sa sobom torbicu i Helexe u njoj. A sad... sad mi se dogodi ne samo da namjerno ne ponesem nego i zaboravim na njih.

A sto se tice ovisnosti, eh... nije to droga pa da ti "gazduje", to je lijek koji nam je trenutno potreban. To je moje misljenje, iako bih ga se i ja htjela rijesiti.

Kako vi to izvodite s Helexom, da li nešto posebno učinite ili ga jednostavno ne uzmete'

Ponekad se drzim propisane terapije 0,5 mg ujutro i 0,5 navecer, a ponekad ostavim da razmak izmedju dvije doze bude i po 16 ili 18 sati, ovisno vec da li osjecam da mi je potreban ili ne. Jer ako ga ne uzmem, javlja se napetost, nervoza, blablabla... simptomi sustezanja.

da,tako i ja pokušavam produljiti razmak, imam puno vrsta tableta, pa ih moram međusobno zamijenjivati

Evo, zadnjih 0,5 mg sam uzela jučer ujutro, navečer svega 0,25 i do sada ništa - jer uopće ne osjećam potrebu (hvala Bogu!).

O, pa ti ćeš se skinuti s toga, vidim ja, a ne kao ja malo smanjim pa opet pojačam uzimanje tableta.

Nadam se Ako nista drugo, ono barem da ih ne moram nosati sa sobom okolo Ali mislim da ce mi trebati jos podosta vremena. Nema veze, kud mi se zuri? Pa lijepo mi je tu sa vama

Kako je lijepo imati ljude s kojima mogu otvoreno razgovarati a da tocno znaju o cemu govorim....puno mi ovo znaci.Daje mi nadu da cu i ja jednog dana na sve ovo gledati kao dio svoje proslosti koja je iza mene...

A ja mislila da mi nešto treba protiv depresije, a sad mi se čini da je puno bolje malo pretrpiti kad vidim da se nastojite riješiti tableta.

Pozdrav svima...
Eto, citajuci sve, nalazim se u gotovo svakoj prici, s time sto sam napade panike jednom imala, pila normabel 5 godina, prestala naglo ... otisla 3 mjeseca u svedsku bez i jedne tablete.... ne preporucam, ali moze se. Sada se sve ponovo vratilo, odusevio me helex kojeg sada uzimam, ali za 2 tjedna ponovo idem 2000 km dalje od hr i ponovo ( odvikavaje).... Tako da ako itko ima bilo kakva pitanja, ili samo treba s nekim raygovarati, to je ono najvaznije, samo naprijed.... iz iskustva znam da onaj tko pati od ansioznosti , depresije, panicnih napada upravo to treba u bilo koje doba dana i noci... pa ljudi ako kako mogu pomoc....

Hmmm cekam da ovdje postave gumbic LIKE pa da samo mogu kliknuti na ovo sto je Helena napisala

Bravo!

Pozdrav svima.

Ne znam kako da pocnem, da ne duzim, a opet da sve ispricam.
Naime, pre 2 i po godine je bila jaka oluja. Bila sam sama u stanu, nestalo je i struje. Od tad imam panicne napade, koji su tad bili kratkotrajni, ali su se uvek javljali sa pojavom nevremena. Kasnije je doslo na red i lupanje srca. Pila sam sidata lek, pomogao mi je puno, ali sam resila da posle 3 meseca koriscenja leka, probam sama da se izlecim, sto je verovatno bila moja najveca greska.
Pocetkom juna ove godine, dobila sam strasne bolove u zeludcu, radila sve preglede, snimanja, utvrdjeno da imam povisenu kiselinu. Medjutim, u medjuvremenu su se javili jos gori napadi. Kad ima nekog oko mene, onda je sve ok, ali kad sam sama ajoooj, to je strasno. Imam osecaj kao da se gusim, trnu mi ruke, nervozna sam, ne mogu nista da radim,osim da uzmem da ribam kucu ili da se fizicki okupiram necim. Bila sam kod psihijatra dao mi je da pijem neki lek na a, ali mi nije pomogao jer mi je obarao pritisak i bukvalno nisam mogla da funkcionisem. Pre par dana sam bila i dao mi je da pijem bromazepam od 3mg. Po 1/4 ujutru i po podne, a pola uvece, a dijagnoza je F40. Kao mi je malo bolje, ali i dalje imam taj strah da ostanem sama. Onda zovem drustvo da dodje da sedi kod mene, ali ne mogu ocekivati da ce stalno biti nekog oko mene. Na sve ovo moram jos i da spremam ispite, posto mi je ostalo jos par do diplome, a nikako. Nemam volje, a imam zelje.
Ufff mnogo mi je lakse sad kad sam ovo napisala i videla da ima jos ljudi sa mojom mukom .

Zelim nam sviam brzo da ozdravimo

nadamse (i ja isto! ), dobrodosla! Ima nas, ima...

Veliki pozdrav svima,

ne znam odkle bih pocela, mozda najbole in medias res...sedim sama u stanu drhtim, znojim, ma sve sto ide uz sto...pufff...opet mi se vratilo ovo stenje...okidac ovog puta je sumnja u partnera...osnovana ili ne, ne znam...jedino sto znam da me drma i panicni napad i ekstremna anksioznost, sad vec i opsesivne misli...gutam knedle satima.

A sve je pocelo pre nek. god. u autobusu...stres na poslu, problemi u novoj vezi, jedva pezivela raskid 6-o godisnje veze...i samo se sve obrusilo na mene....gusim se u autobusu, placem jer ne znam sta se desava, nakon toga se povlacila po lelarima...sve je ok a meni lose...ni sek ne mogu ostati sama jer se polasim da cu umreti...na kraju dobila terapiju Zoloft i Ksalol...ok, nekako sam ih podnela 6 meseci i stabilizovala se...osecala se kao feniks ptica...sredila svoj zivot i nastavila normalno da zivim i funkcionisem. Od tada imala sam nekoliko takvih epizoda i svaki put je bio dr. ma cini mi se da ova bolest ne moze se uhvatiti ni za glavu ni za rep Uzimala sam lekove na svoju ruku...samo kad mi naidje epizoda ,sve do poslednjeg puta...odlucila sam da potrazim pomoc psihologa. Objasnila mi da podhitno se skinem sa lekova , ne samo zbog njihovih kontraindikacija i nuspojava, vec zbog toga sto dok sam na njima ja se stabilizujem, ali slabo aktivno ucestvujem u suocavanju sa svojim strahovima...i zato mi se napadi uporno vracaju...lecim posledice a ne uzrok! Vec 6 meseci sam cista, nekako se normalnije osecam, iako mi je teze da se nosim sa strahovima, svaki put kada napravim i mali korak, ja kazem sebi" BRAVO, ovo je samo tvoja zasluga, idemo dalje " I evo dok vam ovo pisem, u sred panicnog napada, prosao je najgori deo Volela bih da podelim sa ostalima, iskustva o suocavanju sa fobicnim situacijama, kako se se suocili, kako ste se osecali, sta ste radili, mislili i kakav je epilog na kraju? Mazda necije iskustvo pomogne drugome u resavanju istog

p.s. nadam se da nisam bila konfuzna, ipak je ovo pisano u sred napada

medeja1 je napisao/la:

I evo dok vam ovo pisem, u sred panicnog napada, prosao je najgori deo ...
p.s. nadam se da nisam bila konfuzna, ipak je ovo pisano u sred napada

Upravo tako je nastao ovaj forum

Pozdrav!

Bok svima.

Koliko sam pregledao postove pod temom "F40" vidim samo pišu žene. Evo došlo valjda vrijme da se prikljuci i netko od muških.
Imam 28 godina, nisam ne iskusan sa ovim problemom, borim se vec 5 ili 6 godina(ne pamtim jer mi je muka od toga koliko traje).

Prve dvije godine nisam uzimao nikakvu terapiju,doktorici sam samo rekao da me guši i dala mi je xanax da uzmem po potrebi. Naravno, problem tih glupih napada panike je taj što su mi stvorile fobiju (otvoreni prostor, velika križanja, mostovi,trgovi,more..bla,bla)puno toga. Nakon dvije godine muke, prihvatio sam terapiju (zoloft 1 tableta dnevno) i tako ja to "kljucao" više manje uredno. Simptomi su postepeno nestajali i ohrabrio se u dva navrata odbaciti 1. put nije dugo trajalo, brzo se vratilo. No drugi put prije godinu dana ostavio se ja zolofta i postalo dobro i trajalo dok me opet nisu sustigle stresne situacije i evo me sad opet na pocetku terapije.

O mom problemu malo tko zna, cak nikad nisam ni roditeljima rekao što muci,znali su za gušenje(njihova prva reakcija je bila "to ti je od ljenosti", onda sam rekao: "dobro onda neka vas zaboli, sam cu se izvuci")

Na žalost jos traju moja ogranicenja, nekako se nedam, obavljam svoje obaveze.Ali vjerujte mi rado ih i izbjegavam ako mogu.

Evo mogao bi još puno napisati,ali mislim da sam "ukratko" predocio svoj problem.

Pozdrav ljudi!

Ne znam više kako sa ovim da se borim, lakše mi je da pišem, da podelim muku sa nekim Moja dijagnoza je F40 (panični anksiozni poremećaj) i F320 (blaga depresija)... Volela bih da pročitate post do kraja, moja doktorka nema vremena da me sasluša, tako da nisam ni pokušavala da joj sve ovako podrobno objasnim.
Desio mi se prvi panični napad na poslu, 2010, otišla sam kod lekara, prepisan zoloft polovina ujutru i rivotril 2x1/4. Bilo mi odmah lakše... i tako sam pila te lekove, išla redovno na kontrole, i od silne želje da prestanem više da ih pijem (a i osećala sam se bolje), ukine mi Dr Zoloft, ostanem na 2x1/4 rivotrila, počnem spontano da smanjujem na po 1/4 (i to nisam ni pila svaki dan nego po potrebi), da bi na kraju dobila kao terapiju 1/4 i bromazepam od 3mg. I sve to bude super..
U međuvremenu, u mom životu HAOS (u pravom smislu te reči)... živela sam u Beogradu pod svakodnevnim stresom (boljka velikog grada), 5 godina sa dečkom (ozbiljna veza)... radili smo u istoj firmi, postojala je velika mogućnost za moje napredovanje i veću platu jer sam se dobro pokazala, sve sjajno... Negde pre prvog paničnog napada, imala sam mesec dana mraka (nemam drugi naziv za onaj pakao plakanja i samouništavanja koji sam preživela)... to mi je on priredio, muvajući se sa nekom devojkom sa posla. Godinu dana od tad, priredi on meni još jedno iznaneđenje, uđe u vezu sa drugom devojkom iz firme (prevari me, onako, full)... i dođe vreme da se rastajemo. Nakon 5 godina svega uloženog (i materijalno i emotivno i kako god), odselih se ja sa torbom svojih ličnih stvari, bez pozdrava (bio je na vikendu sa svojom devojkom), bez ičega maltene. U džepu para taman za kiriju, za ostalo me nije ni pitao... Odselim se u stan sa nekim cimerima, i 6 meseci nakon toga SVAKI DAN idem na taj isti posao, slušajući ISTE priče, gledajuću njega kako se voli sa njom i tako dalje... (da mi nije bilo Mp4 i pesama koje su me bodrile šetajući do posla, prsla bih načisto). Tu više nije bilo pitanja moje povređene sujete, patnje za njim i tako to... to su bila pitanja njegovog morala koja su me uništavala. Stalno sam se preispitivala i bilo mi je ubitačno teško svaki dan.
Nakon par meseci svega toga, smuvam se sa predivnim momkom koji živi u drugom gradu, pukne me ljubav, sve po redu, i odlučim sledeće: dajem otkaz u firmi, ostavljam prijatelje, sve iza sebe, odlazim u drugi grad da živim sa njim, u novu sredinu među neke nove ljude... Prva 3-4 meseca - RAJ! Bez stresa, sa puno lepih druženja, smeha, sve što jedna devojka poželeti može... nađem i posao i to od kuće ga radim, lepo zarađujem... steknem nova iskustva, nove prijatelje i krenem da živim jednim idiličnim životom, planiram porodicu i sve je na svom mestu.
Sem mene.
Ja nisam na svom mestu...
Kad je počela idila, pila sam 1/4 rivotrila po potrebi, nekad i 1/8. Prva 3-4 meseca mog "novog života"... Međutim, negde u januaru, kreće ponovo... vrtoglavica za vrtoglavicom... nesnošljiva, nepodnošljiva... Izguram nekako ceo januar tako i odlučim da odem kod Dr. Pogleda Dr izveštaje od lekara iz Bg-a i začudi se zašto mi je bivša doktorka ukinula zoloft tako brzo... Prepiše mi istu terapiju kao na početku, polovinu zolofta ujutru, i 2/4 rivotrila ujutru i uveče. I opet mi bude bolje... Odem opet na kontrolu, prepiše mi ceo zoloft i opet rivotril i kaže mi da su antidepresivi ti koji igraju najvažniju ulogu.
Nakon toga, doživim panični napad, bili smo u kupovini, spiči me u sred prodavnice i ja izletim napolje. Nakon 10-ak dana, krenemo u šetnju, ja osećam takvu slabost, kao da mi tlo beži pod nogama, potpuno nemoćna... opipavam puls sve vreme, mislim da ću umreti. Uđem u butik da kupim nešto sebi i jedva čekam da izađem napolje. Guši me, trema mi u stomaku, znojim se, osećam da ću pasti... Krenemo sa prijateljima u predivnu šetnju gradom, na kolače, na limunadu, ali džaba mi sve... opet slabost, opet trema, opet strah da ću umreti... sve vreme terapiju redovno sprovodim, s tim što pijem polovinu zolofta umesto celu, jer mi se čini da mi od cele (50mg), još gore. NE MOGU.
Sve mi je divno, sve sjajno, zgrešila bih pred Bogom ako bih se požalila na nešto u svom životu... samo na sebe... onda budem ljuta što sam tako nesposobna, krivim sebe što upropaštavam ovako lep život, ali ništa mi to ne vredi, jer sama pomisao na ono što me recimo juče snašlo u šetnji sa prijateljima - ledi mi krv u žilama.
Evo, već 3 sata se kanim da odem u kupovinu, legla mi plata, da kupim sebi nešto lepo, ali nikako da krenem... zamantaće mi se, srušiću se, strugaće mi po stomaku, zalupaće mi srce, desiće mi se sve najgore.
Ne mogu više, poludeću od same sebe! Ne znam više šta da radim, da menjam terapiju?... Da posetim sve moguće doktore?... Ili da lepo legnem na sred ulice i crknem i da me nema ne mogu više ovo da trpim.
Do kad će trajati?? Ljudi imaju problem sa bubregom, popiju lek pa im bude dobro. A ovo? Do kad traje ovo zlo i koji lek ga može uništiti?...
Jbm ti život.

no_fear je napisao/la:

Koliko sam pregledao postove pod temom "F40" vidim samo pišu žene. Evo došlo valjda vrijme da se prikljuci i netko od muških.

Ma to je samo zato što smo mi 'lajavije'
Dobrodošao!

no_fear je napisao/la:

Na žalost jos traju moja ogranicenja, nekako se nedam, obavljam svoje obaveze.Ali vjerujte mi rado ih i izbjegavam ako mogu.

Bravo! Boriš se, a to nije mala stvar, čestitam!

Bosiljčica je napisao/la:

Volela bih da pročitate post do kraja, moja doktorka nema vremena da me sasluša, tako da nisam ni pokušavala da joj sve ovako podrobno objasnim.
...
Do kad će trajati?? Ljudi imaju problem sa bubregom, popiju lek pa im bude dobro. A ovo? Do kad traje ovo zlo i koji lek ga može uništiti?...

Čitala ja, čitala, do kraja, i sve mi se nekako čini da si posudila moje simptome Šalim se, zapravo želim reći da sam prošla kroz isto (možeš čitati o mojim iskustvima na http://anksioznost123.blog.hr)

Do kad će trajati? Dok TI ne odlučiš da je kraj. A kraj će biti onda kad pronađeš adekvatan način liječenja, prvenstveno pri tome mislim na psihoterapiju / psihoterapeuta, koji će te saslušati do kraja. Ne očekuj čuda, neće to biti kroz 2-3 termina niti kroz 2-3 mjeseca. Ali biti će. Sretno!

Admin je napisao/la:

Čitala ja, čitala, do kraja, i sve mi se nekako čini da si posudila moje simptome Šalim se, zapravo želim reći da sam prošla kroz isto (možeš čitati o mojim iskustvima na http://anksioznost123.blog.hr)

Volela bih da pročitam ali ti ne radi link...

Admin je napisao/la:

Dok ti ne odlučiš da je kraj. A kraj će biti onda kad pronađeš adekvatan način liječenja, prvenstveno pri tome mislim na psihoterapiju / psihoterapeuta, koji će te saslušati do kraja. Ne očekuj čuda, neće to biti kroz 2-3 termina niti kroz 2-3 mjeseca. Ali biti će. Sretno!

Znaš šta, počela sam da čitam "Panic Away" ("Zbogom Paniko"), i čini mi se da mi je to najbolji terapeut. Ustvari, odlučila sam da prevedem tu knjigu i da okačim na neki blog, pa ako tvoj blog proradi daću ti da i ti okačiš, hiljade ljudi se kune da im je jedino to pomoglo! Nadam se da će prevod biti gotov za oko 15-20 dana, imam još samo 200 strana za prevođenje

Oprosti, Bosiljčice, čini se da je došlo do greške kod postavljanja linka jer blog RADI, a ovdje još jednom postavljam link i veselim se unaprijed tvom prijevodu! Sigurna sam da će mnogima dobro doći (ja je isto imam ali na EN). Hvala unaprije!

http://anksioznost123.blog.hr

Kako to da ja ne vdim što sam vam malo preije napisla iposlala, gde je nestalo???

Pozdrav svima,
pošto nije otišlo ono što sam maloprije napisala, evo ja ponovo pišem...ali sad ne znam kako da počnem
E ovako, ja sam jako zbunjena i nadam se da ćete mi moći pomoći da se rešim te svoje zbunjenosti. Sada ću sve da objasnim, kako bi vam bilo jasno zašto sam zbunjena. Naime, moj prvi panični napad i strahovi su se pojavili 1999 na 2000 godinu, kada mi se to počelo dešavati, naravno kao i svi sam bila totalno izgubljena, posebno jer se u to vreme o tome nije toliko ni pričalo. Vremenom sam naučila mnogo stvari koje su mi pomogle da prevaziđem taj strah i paniku. Nučila sam vježbe opuštanja-relaksacije, razne fizičke vježbe i malo po malo ja sam svakim danom bivala emotivno sve jača i mogla sam se suočavati sa strahovima, svaki put kada bih se suočila sa strahom idući put bi taj strah bio sve manji i manji dok ne bi u potpunosti iščezao, a ja osetila veliko samopouzdanje sa svakom svojom pobedom. Zadnji strah koji sam imala i to sam bila napisala pre dosta vremena na ovom forumu, a to je kada bi mi roditelji trebali negde otići dalje i na duže, međutim i toga straha sam se uspela rešiti i prošla godina mi je bila ko iz bajke bez straha i nemira...čak sam nakon 10 godina otputovala na more i bilo mi je prekrasno i bila sam presretna i beskrajno zahvalna Bogu što sam uspela da se rešim svih svojih strahova, osećala sam se kao najveći pobednik na svetu, kao da stojim na vrhu najviše planine na svetu, sretna, hrabra i puna samopozdanja i ta bajka je potrajala još malo...već sam dugo godina u braku i nemam decu i onda se desilo čudo ja sam na moru ostala trudna, možete samo zamisliti kolika je moja sreća tada bila, nema strahova, dobit ću bebu, muž i ja u divnom odnosu, ne znam sve se nekako bilo posložilo i zaista sam bila kao u bajci, mojoj bajci...i onda u 9 tjednu trudnoće doživim spontani pobačaj i dve grozne kiretraže i zbog komplikacija koje su nastale zbog kiretaže sam morala ostati duže u bolnici i sve sam to izdržala, još uvek sam bila jaka...kada sam se vratila iz bolnice, naravno prošla sam tugu zbog gubitka, ali kako mi svi kažu bitno je da znam da mogu ostati trudna i greškom doktora je došlo do pobačaja jer sam kada sam ostala trudna na moru pokupila neku bakteriju koja je izazvla pobačaj, a oni i pored toga što sam se žalila nisu mi uzeli bris, ali da ne duljim o tome...desilo se, ali znam da ću opet biti trudna i imati decu, znam to negde duboko u sebi...e sad idem dalje da vas ne davim sa ovim
Nakon Nove godine, par dana posle sam nešto pročitala što me je toliko uznemirilo da sam dobila veliki panični napad i strah i sada iako znam da je to što sam pročitala laž i bezveze ja se ne mogu rešiti straha...strah i panika su ponovo došetale u moj život...
sada imam veliki strah kada trebam ići na posao, plašim se da mi tamo bude loše i da to neko vidi i da ko zna šta kaže i da mi stave ko zna kavu etiketu, a radim takvu vrstu posla da ne znam kako bi se na to gledalo i da li bi mogla izgubiti posao zbog toga i tako, uglavnom imam strah i ne znam kako da ga se rešim...ono što me zbunjuje jeste sledeće, nekada pre kada sam se borila sa strahovima, kada bih odradila neki strah tj. suočila se s njim on bi idući put bio manji i tako svaki put sve manji dok ne bi potpuno iščezao, a ja se osećala kao pobednik i moje samopouzdanje je poraslo, a sada se sa ovom strahom da idem na posao suočavam već dugo i svaki put kada odem prođe sve ok. i bude sve dobro, možda naiđe nelagoda, ali prođe, uspem odraditi taj dan i umesto da mi bude lakše idući put kada idem raditi ja opet osećam strah i to nije ni za mrvicu manji...eto to me zbunjuje kako ne mogu da uvidim da sam postigla uspeh, kako ne mogu da osetim to zadovoljstvo kada se suočim sa strahom i pobedim, nego samo ostaje sećanje na to kako sam se opet bojala iste stvari i to me jako rastuži i onda se rsaplačem i ne znam šta bih, jer je meni moj posao uvek predstavljao nešto zaista lepo u životu, ja sam se na svom poslu odmarala, a ne umarala, jednostavno me je potpuno ispunjavalo to što radim, kada sam ušla kroz vrata sve moje brige bi ostale vani i vanjski svet ne bi postojao, zaista sam ga obožavala i sada ga jako volim i zato me to toliko rastužuje što imama strah da idem raditi nešto što me je toliko ispunjavalo i davalo mi snagu i činilo me stretnom...ja vas molim da mi pokušate pomoći zašto mi se dešava da ne vidim kada sam uspela, da li neko ima slična iskustva, da li je neko kao ja pobedio sve svoje strahove i onda su se oni vratili i kako se sada nosi s tim...razne tehnike radim ne bi li si pomogla, ali nekako ne vidim puno rezultata, ne znam šta da radim, molim vas za nešto pozitivni da uvidim kako ovo što mi se dešava i nije tako strašno...hvala vam i oprostite što sam ja ovako na široko pisala...

vidim da ste pisali o knjizi Panic away, ja sam je pre par dana pročitala, ima je na internetu za skinuti, čak je i prevedena i ima lozinku koja se nalazi u zagradi, ako neko hoće da ju si skine veo linka : http://www.4shared.com/office/47lM0Vi1/Panic_Away_-_Prevod__password_.html
međutim, vidim da Boljšica pominje da joj je ostalo još 200 strana da prevede, a ova knjiga što sam je pronašla pod tim nazivom ima 102 strane, tako da ne znam da li je reč o istoj knjizi...

nema nikog...ja sam malo razmišljala i kada bolje razmislim, verovatno moji strahovi nikda nisu ni nestali skroz, jer da jesu ne bi se nikada više ni vratili...

Admin je napisao/la:

Oprosti, Bosiljčice, čini se da je došlo do greške kod postavljanja linka jer blog RADI, a ovdje još jednom postavljam link i veselim se unaprijed tvom prijevodu! Sigurna sam da će mnogima dobro doći (ja je isto imam ali na EN). Hvala unaprije!

http://anksioznost123.blog.hr

Odličan ti je blog, rado ću ti dati knjigu da postaviš Želim da svima bude dostupna...

@mišica

moja greška, nema 200 strana, moj pdf ima 150. Sad ću pogledati da li je to ok na tom linku koji si postavila pa da skinem, bogami malo je i zamorno prevoditi Ako je to - to, odlično! Admin može staviti na svoj blog, a i ja ću otvoriti blog i postaviti Hvala!

Inače mišice, šta da te posebno posavetujemo kad smo svi ovde iz istog razloga: tražeći neki savet, neko rešenje, izjadati svoju muku... Ono što ja lično mogu da ti kažem iz nekog mog iskustva, to je da sam se namerno uvek i uvek vraćala na mesta gde sam dobijala paniku, a prvi (pravi) panični napad mi se desio na poslu, izletela sam napolje pred svima i počela da dišem kao da umirem, da se preznojavam, da crkavam pred svima, pa sam opet sutradan morala na posao. I ne samo sutradan, već još godinu i po dana... na to isto mesto, gde mi se to desilo.
Da malo udarimo na šalu, u svakom lošem ima nešto dobro, pa su me tako koleginice posle gledale ko malo vode na dlanu Stalno me pitale da li mi je dobro, kuvale mi kafu za pritisak, kupovale čokoladice... falila mi je još samo jedna crnkinja sa onom velikom peruškom da me hladi dok radim i da mi daju koktelčić sa kišobrančićem Drugim rečima, kad te spiči panični, on ne bira ni mesto ni vreme, pa šta ako ti se i desi na poslu, nemoj im govoriti da je panični napad nego da ti je pao pritisak dešava se... Nemoj sa tim strahom da živiš šta će kolege da kažu... Meni je gore živeti sa krivicom koju osećam posle svakog paničnog napada, ali već se polako oslobađam toga.
Jednom ja tako pred nekim drugarom kukala: "jao nisam se naspavala, kako ću, kako da izdržim, a što nisam spavala, a kako da zaspim..." a on mi reče: "Strah od nespavanja je gori nego i samo nespavanje" pa se eto, pronađi u tome.

Hvala Bosiljčice, što si se javila (prošli put sam te nazvala Boljšica, sorry )....ima istine u tome što ti je rekao tvoj prijatelj, zaista se ta rečenica može primeniti u svim oblicima straha...meni se isto dešava da posle tako nekog straha osećam krivnju i razočaranje što to proživljavam ponovo i što ne znam i ne sećam se kako sam uspela da mi jako dugo bude dobro, bez straha i nemira, ali kao što si rekla polako će i to prestati...danas sam išla na posao i primenila tehniku One move i USPELO je, tehnika zaista pomaže, ali evo sad mi se već prikrada novi strah, sada ću je opet primeniti, ako je uspelo prvi put i drugi će, suština je da se neiznerviram što se to događa ili da budem tužna sad zbog nekog drugo straha, moram biti smirena i ne dozvoliti si da počnem paničiti i postaviti si bezbroj "zašto" pitanja, tako sam jutros postupila i uspelo je, zaista sam bila kao što kaže u knjizi kao na valovima straha i anksioznosti, izmenjivali su se strah, nemir, misli, ali sam uspela i na poslu je bilo sve ok., ali uviđam da to nije kraj, mislim da kada jednom primeniš tehniku i kada pomogne da više nema strahova, ima ali se s njima moram ophoditi kao i prvi put, bar je u mom slučaju tako...nadam se da kada postaviš knjigu da će i drugima pomoći...jesi li ti probala primeniti tehniku One move, imaš li kakvih iskustava?

Ako je neko primenio tehniku One move, zaista bi dobro došla iskustva...

mišica,

ne radi onaj link za download knjige Panic Away... imaš li drugi možda?

Inače, ja pored i svih napora uloženih da mi bude bolje, uopšte nisam dobro... Evo malopre me nahvatala panika iz čista mira, sedim kući, pijem kafu i BUUM.
Doduše, pre toga mi je lupalo srce malo brže (oko 100 u minuti), ležala sam, ustala do kompa i spiči me.
Ja više ne znam ljudi moji... borim se, borim, borim, ali ne vredi. Sad plačem, muka mi je od svega, čini mi se što više napora ulažem da mi je sve gore. Ona doktorka mi rekla da moram da pijem zoloft, da je on glavni u rešavanju ovih tegoba, prestaću da ga pijem. Prošlo je 3 meseca i ništa mi od njega nije bolje. Još mi dala da pijem 50mg, ja jedva izguram i sa manje od polovine...
Pala sam načisto ovoga puta... dođe mi da se svojevoljno prijavim u Lazu, neka mi stave ludačku košulju i narokaju bensedinima, ne mogu više... ((

nemam drugi link, sada sam i ja pokušala otići na njega ali ne radi, ja sam je skunula, ali je ne mogu nikom prebaciti, ne znam zašto...a kako se ovde na forum stavljaju knjige, pa da probam prebaciti Panic Away?
Bosiljčice, žao mi je što se osećaš tako, ali iz iskustva znam da napadi nikada ne dođu sami od sebe , sve su to potisnute emocije... mene ti zna uvek neka misao ili nešto čujem pa to moju podsvest podseti na nešto i tako dođe do straha i tog šugavog osećaja...veruj mi da je i meni došlo da odem i kažem doktorici ma dajte mi neke lekove, nek me i ošamute samo da budem bolje i da ne osetim taj šugavi osećaj i verujem da su mnogi koji su na forumu i koji kroz to prolaze isto pomislili, ali onda opet život je lep i moramo se izboriti sa svim tim, divan je osećaj kada uspeš da uradiš neku stvar koje se bojiš i onda uvidiš da to možeš i jeste da ja to bar deset puta moram obaviti da mi dođe do mozga da je sve ok. i da je naporno i da iscrpljuje, ali vredi pokušati...evo recimo, mene danas baš drma strah je moram ići u neke svatove sutra i baš me frka i sve to i žalosna sam što mi se to dešava, ali sada ću iskušati sve tehnike koje znam, uključujući i one move tehniku ne bi li se rešila tog šugavog osećaja...ali može se izaći iz toga, samo treba strpljenja, rada na sebi, truda i smeha...

mišica je napisao/la:

nemam drugi link, sada sam i ja pokušala otići na njega ali ne radi, ja sam je skunula, ali je ne mogu nikom prebaciti, ne znam zašto...a kako se ovde na forum stavljaju knjige, pa da probam prebaciti Panic Away?

Mišice,
možeš je uploadati na neki besplatan servis (scribd.com, docstoc.com, ziddu.com) i potom ovdje staviti link na nju.
Hvala unaprijed!

Renči, pokušat ću to uraditi, nikada nisam to radila, tako da ne znam da li ću uspeti, ako ne uspem, stavit ću knjigu ovde u porukama, ako je to ok.?

Renči, evo stranice sa koje sam ja skinula knjigu Panic Away, pa je ti stavi na forum jer meni baš to ne ide od ruke

http://www.4shared.com/office/47lM0Vi1/Panic_Away_-_Prevod__password_.html

Hvala ti puno!

Knjiga se, dakle, može skinuti s linka koji si ostavila, prateći upute.

Nakon što je skinuta, pristupa joj se upisom lozinke (password) panicaway613

Ako u medjuvremenu smislim jednostavniji način, svakako ću ažurirati ovu objavu odnosno postaviti drugi link