Fobični poremećaj

To je neurotski poremećaj karakteriziran prisustvom neracionalnog ili pretjeranog straha od objekata ili situacija koji nisu stvarno opasni i nisu opravdani izvor anksioznosti, npr. strah od vožnje liftom, strah od pasa, strah od izlaska na ulicu i sl.
Obično je sama pomisao na objekt fobije dovoljna da izazove anksioznost, a kako bolesnik u zbilji postaje bliži fobičnom stimulusu, anksioznost dosiže razinu paničnog napadaja. Bolesnik osjeća strah bez obzira na to što je svjestan njegove iracionalnosti. On stoga izbjegava situaciju koje se boji, što često vodi k onesposobljenosti u svakodnevnim aktivnostima i smanjenoj mogućnosti normalnog funkcioniranja (mora pješke na visoke katove, ne može sam/a na posao ulicom i sl.).

više ne znam šta da radim!!! teško mi je uopšte pisati o ovome, ovo mi je prvi put da sam na nekom forumu, pa baš i ne znam kako sve ovo funkcioniše. Već dosta godina se borim sa kako su doktori nazvali anksioznom depresijom i taman kada uspem prevladati jedan strah, dođe novi, kao da se stalno izmenjuju, stvaraju se novi strahovi. Sada mi je užasno i molim nekog da mi pomogne...

Mišice,

Dobro nam došla! Ne plaši se i ne budi sama, vidiš da nas ima podosta i piši nam još malo o svojim strahovima: kada se javljaju, radi čega...

Hvala na odgovoru i na dobrodošlici!
Ne znam ni sam odakle bih počela. Nekada je taj strah, kada se pojavio pre 10 godina bio mnogo jači, nisam uopšte mogla funkcionisati u životu, nekako sam se izvukla iz tog pakla, ali deo toga je ostao i javlja se...prosto me je sramota i da pišem... sada se javlja, u zadnjih par godina kada mi neko negde odlazi, na duže, na kraće vreme, uopšte nije bitno koliko će taj neko, ko je meni blizak negde ostati, ja osećam uznemirenost i strah da to neću moći podneti i da ću pući. Najjče se ispoljava kada mi roditelji negde odlaze i baš sada planiraju put za Novu godinu i ja jednostavno pucam, ne znam šta da radim. Majka kaže da je nije briga, a ni otac nije drugog mišljenja. Za njih ja to sve izmišljam i namerno im to sve radim i ja se osećam užasno. Osećam kako je meni ovo veliki teret, a i da sam ja njima veliki teret. I eto...stvarno glupo zvuči, ali meni je loše i plačem i ne znam gde da se okrenem. Išla sam i kod psihologa i donekle mi to pomaže, ali mi je skupo i onda ne idem baš onoliko često koliko bih trebala. Ima li lek za ovo? Predugo se mučim s tim i taman kada pomislim da sam pobedila, strah se preoblikuje u nešto drugo .. Šta da radim, ko mi može pomoći, kome da se obratim? Osećam se kao ptica u zlatnom kavezu, kojoj su vrata otvorena, a ona ipak ne ide van...
Mada kada su "svi na svom mestu" ja se osećam super i mislim da sve mogu, a onda se desi neka kao sada ova situacija i ja shvatim da nije sve gotovo i sve to skupa me jako muči.

Je li to strah od samoće, od usamljenosti, od gubitka dragih osoba?

mišica je napisao/la:

... Najjče se ispoljava kada mi roditelji negde odlaze i baš sada planiraju put za Novu godinu i ja jednostavno pucam, ne znam šta da radim. Majka kaže da je nije briga, a ni otac nije drugog mišljenja. Za njih ja to sve izmišljam i namerno im to sve radim i ja se osećam užasno...

Žao mi je što nemaš razumijevanje s njihove strane, no nisam niti ja bila u puno drugačijoj situaciji pa znam kako se osjećaš. Neki bi to protumačili kao nespremnost, nesamostalnost, nezrelost i sl. ali rijetki bi se potrudili i da ti objasne ili pomognu (takva su barem moja iskustva). Jedino dobro pitanje koje su mi postavili: "A što bi se dogodilo da odu? Jesu li već odlazili? I što se tada dogodilo? Jeste li 'preživjeli'? Imate li razloga za ponovljeni strah?"
Ma, zapravo, ima milijun pitanja, svatko je od nas drugačiji i poseban.

Evo mene opet, nakon kraće pauze. Bila sam bolesna.
Postavila si mi pitanje koje često i ja sama sebi postavljam, čega se to toliko plašim i mislim da od svega toga po malo, ali možda najviše gubitka dragih osoba... Malo sam bolje nego kada sam se prvi put javila, ali opet svesna sam da imam problem i da moram i da ga želim rešiti, ali dokle god mi je tu negde u glavi, teret mi je i želim da ne stane. Ali eto ne znam kako...Nadam se da me razumeš?
Možeš li mi reći, molim te kako si se ti rešila svog problema, šta ti je pomoglo i da li je on u potpunosti nestao?
Kao što sam i rekla, nisam stalno u tom stanju i kada nisam dobro sam i misli da sve mogu, ali nekako to stalno tu visi i dosta mi je toga. Deset godina nije malo, hvala Bogu što sam izašla iz najveće noćne more(kada stalno nisam bila dobro), ali je ostavilo traga...i to "malo"(nekada se čini i jako veliko) što je ostalo, me ometa u da živim život...